КОСМИЧКИ ШАПАТ
I
Астралним сјајкама зло тамнине згроми
Ватреним искрама, као са Венере,
Расипаш одасвуд искре зажежене,
Трагови се сребре низ путању Жене,
Бивствујеш на рубу оностране сфере!
Исијаваш зарјем звезде репатице,
Златокругом као нимбусом пламињаш,
Изнутра очима свевидећим тињаш,
Тиховањем утри моје несанице!
Јездиш кроз беспућа времена и неба,
Док свет у сну дрхће и кобно колеба,
Опијена летом кроз глуву самоћу,
Светионик будеш низ тамнину ноћу.
Ако се дан сатре, пред црнилом мине,
Астралним одсјајем душа се расплине!
II
У твоме је бивству вечни траг уклесан
Астралним одсјајем душа се расплине,
И низ земљу кане женствена лепота,
Бол капљицу крви ако ли откине,
Нек` мелемни додир душин год обмота!
Чим Харон разори језом бића део,
Плот живота ломни време бридом среже,
Дланом сажми меки расути пепео,
Да ме с тобом задњи трунак праха свеже,
Јер ми смо целина неразделне сржи,
Kао једно језгро, уплетени корен,
Пошто ме изнутра несан криком спржи,
Бићу угар црни, жив а смртно згорен.
Кад се кртим срцем болести озвере,
Течним еликсиром лице ти се спере!
III
Разруши поноре и неспкој сломи
Течним еликсиром лице ти се спере,
И све страсти букну у горећем хуку,
Груди се у влажни одсјај преобуку,
Вернољубље твоје – огледало Хере!
Жарогором трептиш љубавног трнућа,
Додир свиловити овлажено клизне,
И образе набој усхићено гризне,
Распламсаш изнутра, као Етна врућа!
Предајеш се сласти титрајућом снагом,
Пенушаш у крви жуборећим трагом,
Свуд по телу нежне латице размећем,
И вулканску магму изнутра сусрећем.
Сладострашће бића звездарјем узвине,
Ронећи дубином небне плаветнине!
IV
Одшкрини сновиље у напукли несан
Ронећи дубином небне плаветнине,
У дослуху јеси са астралним светом,
Левитираш обноћ тихим лакокретом,
Серафиме гостиш, анђеле силине!
Често ми у снове лакоперо слазиш,
А буђење свако граница је бола,
Ни хлеба ни вина сред пустошог стола,
Моја трнов - поља ништећи погазиш!
Посматрам ти лепост, загледан у фреску,
И знам, овај лик је зрневље у песку,
Зато твоју вечност кришом одгонетам,
Невичан да истим понорима шетам.
Као да луцидност мноме поиграва,
Амур у твом бићу снажно остасава!
V
Мрклини у души чауру изломи
Амур у твом бићу снажно остасава,
Љубавно чезнуће ка вечности упри,
Задњу кап отрова у аорти утри,
Смрт задахом гони, зла и вртоглава!
Ако загасимо сазвежђа у нама,
Светиљке у зени утулимо мраком,
Разоримо плућа убилачким зраком,
Теби сјај нек` блесне, мени гнусна тама!
И кад будеш сама, у долини страха,
Присети се мога земног трошног праха,
Травино корење срж ми је испило,
Латице над хумком зјају бојом крви,
Али чуј зуј душе како жустро врви,
Тајанствена Жено, немерљива сило!
VI
Улиј еликсире кад виленим бесан
Тајанствена Жено, немерљива сило,
Удно једрих груди мириси што трезне,
Док у недодиру дух за страшћу жезне,
Челом се звездарје светлеће улило!
По коси ти сплићем метеорску кишу,
Скидам ти са Сунца отопљену руду,
Пламтећа Венеро у заносном блуду,
Усне ми слаткоћу зажеднеле сишу!
И свемир дрхтури, вибрира и гиба,
Ветар с Хималаја кад ти косом шиба,
Храмови отворе шкрипом тешке двери,
Химна се расплине, а замукну звери.
Усањам те често, ал` сатире јава,
Васионски анђел у грудима спава!
VII
Трагове страсности хучне упитоми
Васионски анђел у грудима спава,
Мирисима Жене одишем обливен,
Сав од озарења васкрснем изливен,
Ал` грамзиви немир мноме обитава!
Ја као Иксион, бесконачно вртим,
На ватреном точку кажњен обамирем,
До несносних јада аскетски допирем,
Тек због тебе Херо страдања упртим!
А свака је патња тек део слаткоће,
Kо отрова капку мој те разум хоће.
Из вена исцуре талози и цеђи,
Са невида спираш накупљене глеђи.
Некротљива, бујна, витостасна вило,
Освитом те носи осунчано крило!
VIII
Рам мог очудишта мислима је тесан
Освитом те носи осунчано крило,
А снови се некад једино проживе,
Сањалачка клица низ видике сиве,
Живот је тек што се кришом и уснило!
Из љубави мртво зрневље изникне,
Пелуд се распрши ношен ветродашком,
Поредим те с рајским поленом и прашком,
Kад ми из дубине сок окрепљив шикне!
Подно тела живне скамењено семе,
Авети се обноћ ка срцу устреме.
Свилен додир Жене по лицу ћу плести,
И у таквом стању очуђене свести,
Горопадни несни бестрагијом мину,
Једрином озрачиш јутарњу белину!
IX
Исконске шапате блажено узнеси
Једрином озрачиш јутарњу белину,
И по светлогору плавичасте косе,
Kапљице зорења прамичке оросе,
Низ лице зрак сунца преламајућ лину!
Сваки дан почињем ритуалом ћутке,
Поклоним се Небу, пратворцу и Теби,
Свевидном Сербону, који свет охлеби,
Тамљаном окадим све душине кутке!
Сакупљам белутке из речног корита,
Посипам путељак којим ћеш да крочиш,
Са небних висина кад земљи доскочиш,
Да у хаље сплетеш цвет и класје жита.
Божанство у срцу тајновито скрићеш,
Еденске пелцере у венце уплићеш!
X
Светлило мелемно распетом донеси
Еденске пелцере у венце уплићеш,
Саткана од цветног, латичастог краса,
Водиљо и искро мог насушног спаса,
Мелемницу капку по кожи разлићеш!
Милозвучне точиш усхићене ноте,
Ренесансо жива, обнављаш и плодиш,
Kо молитва видаш, убајаш и годиш,
Док шапати нежни злосанице кроте!
Угљевље загасиш да одагнаш злобе,
Трнови се венци расплету и здробе.
Лечитељко врла нагриженог духа,
Често ме безнађа стратиштем порину,
Ти нада мном бдијеш истанчаног слуха,
Душом светлонитом обасјаваш тмину!
XI
Трагове утири низ халапљив бездан
Душом светлонитом обасјаваш тмину,
У сопственом зрењу плодове убираш,
Прстохватом вајаш звездану прашину,
Анђелском лакоћом етром левитираш!
Саздана од ватре, прометејског плама,
Неухватним кретом шестариш по своду,
Несхваћена бдијеш над безданом сама,
Парисове стреле срж кости прободу!
Пенелопо, страсти граница је докле?
Недодир самоћом пустошном те прокле.
У астралном свету као запис бићеш,
Светлосна Хемеро, извеј чежње капи,
Kад ми згасла искра за твој пламен вапи,
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш!
XII
Разреши мистику наших снохватица
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,
Твој душевни транс је ванвремено стање,
Мојом епопејом живородност слићеш,
Kада ми се нерви сатру и отање!
Познајем божанство у сваком атому,
Kоје ти бит бића несхватно прожима,
У сопственом паду, вртоглавом слому,
Тек ме у твом уму још трунчицу има!
Надљудском лепотом потиреш и злости,
Уткај ми у нарав трачак самилости,
И љуштуру тела сможди и расцепи,
Под којом зрн ока мрежама ослепи.
Издашна Деметро, поља ми ожити,
Шумориш од страсти, најфинијих нити!
XIII
Ауром буктећом здери рђу с лица
Шумориш од страсти, најфинијих нити,
Лучоношо ведре и спасне светлине,
Под ореол тај ћу сен мрклине скрити,
Kад последња сјајка у виду замине!
И у тој слепоћи земног привиђења,
Потражићу вечна, тајна очудишта,
Јер си део игре умних сновиђења,
Постанем ли трунка, пепео и ништа!
Исходиште моје једино су ватре,
Kоје букну небом жаром са Суматре,
Том жеженом сфером и себе ћу слити,
Све до изгарања последњега битка,
И пламтећим дахом сведашног ужитка,
Ехом ћу се песме око тебе свити!
XIV
Химничним сам ехом у зарју озвездан
Ехом ћу се песме око тебе свити,
Мелодијом звонком јерихонских труба,
Померићу данце врменскога руба,
О Жени ће Орфеј измаглицом снити!
Уз химничне звуке васионског тона,
Наше сједињење свемогућом снагом,
Исконом ће планут несагорним трагом,
Kоји већ постаје нераскидна спона!
Зачуће се звона твог светлосног храма,
Непобедна, силна, и мачем од плама,
Одрубићеш главе злосемне Химере,
И стргнути злости низ сазвежђа млечна,
А аура твоја заблештаће вечна,
Ватреним искрама, као са Венере!
МАЈСТОРСKИ СОНЕТ
Ватреним искрама, као са Венере,
Астралним одсјајем душа се расплине,
Течним еликсиром лице ти се спере,
Ронећи дубином небне плаветнине!
Амур у твом бићу снажно остасава,
Тајанствена Жено, немерљива сило,
Васионски анђел у грудима спава,
Освитом те носи осунчано крило!
Једрином озрачиш јутарњу белину,
Еденске пелцере у венце уплићеш,
Душом светлонитом обасјаваш тмину,
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш.
Шумориш од страсти, најфинијих нити,
Ехом ћу се песме око тебе свити!
СОНЕТ ПРОВИЂЕЊА
Астралним сјајкама зло тамнине згроми,
У твоме је бивству вечни траг уклесан,
Разруши поноре и неспкој сломи,
Одшкрини сновиље у напукли несан!
Мрклини у души чауру изломи,
Улиј еликсире кад виленим бесан,
Титраје страсности хучне упитоми,
Рам мог очудишта мислима је тесан!
Исконске шапате блажено узнеси,
Светлило мелемно распетом донеси.
Трагове утири низ халапљив бездан,
Разреши мистику наших снохватица,
Ауром буктећом здери рђу с лица,
Химничним сам ехом у зарју озвездан!
Саша МИЋКОВИЋ
I
Астралним сјајкама зло тамнине згроми
Ватреним искрама, као са Венере,
Расипаш одасвуд искре зажежене,
Трагови се сребре низ путању Жене,
Бивствујеш на рубу оностране сфере!
Исијаваш зарјем звезде репатице,
Златокругом као нимбусом пламињаш,
Изнутра очима свевидећим тињаш,
Тиховањем утри моје несанице!
Јездиш кроз беспућа времена и неба,
Док свет у сну дрхће и кобно колеба,
Опијена летом кроз глуву самоћу,
Светионик будеш низ тамнину ноћу.
Ако се дан сатре, пред црнилом мине,
Астралним одсјајем душа се расплине!
II
У твоме је бивству вечни траг уклесан
Астралним одсјајем душа се расплине,
И низ земљу кане женствена лепота,
Бол капљицу крви ако ли откине,
Нек` мелемни додир душин год обмота!
Чим Харон разори језом бића део,
Плот живота ломни време бридом среже,
Дланом сажми меки расути пепео,
Да ме с тобом задњи трунак праха свеже,
Јер ми смо целина неразделне сржи,
Kао једно језгро, уплетени корен,
Пошто ме изнутра несан криком спржи,
Бићу угар црни, жив а смртно згорен.
Кад се кртим срцем болести озвере,
Течним еликсиром лице ти се спере!
III
Разруши поноре и неспкој сломи
Течним еликсиром лице ти се спере,
И све страсти букну у горећем хуку,
Груди се у влажни одсјај преобуку,
Вернољубље твоје – огледало Хере!
Жарогором трептиш љубавног трнућа,
Додир свиловити овлажено клизне,
И образе набој усхићено гризне,
Распламсаш изнутра, као Етна врућа!
Предајеш се сласти титрајућом снагом,
Пенушаш у крви жуборећим трагом,
Свуд по телу нежне латице размећем,
И вулканску магму изнутра сусрећем.
Сладострашће бића звездарјем узвине,
Ронећи дубином небне плаветнине!
IV
Одшкрини сновиље у напукли несан
Ронећи дубином небне плаветнине,
У дослуху јеси са астралним светом,
Левитираш обноћ тихим лакокретом,
Серафиме гостиш, анђеле силине!
Често ми у снове лакоперо слазиш,
А буђење свако граница је бола,
Ни хлеба ни вина сред пустошог стола,
Моја трнов - поља ништећи погазиш!
Посматрам ти лепост, загледан у фреску,
И знам, овај лик је зрневље у песку,
Зато твоју вечност кришом одгонетам,
Невичан да истим понорима шетам.
Као да луцидност мноме поиграва,
Амур у твом бићу снажно остасава!
V
Мрклини у души чауру изломи
Амур у твом бићу снажно остасава,
Љубавно чезнуће ка вечности упри,
Задњу кап отрова у аорти утри,
Смрт задахом гони, зла и вртоглава!
Ако загасимо сазвежђа у нама,
Светиљке у зени утулимо мраком,
Разоримо плућа убилачким зраком,
Теби сјај нек` блесне, мени гнусна тама!
И кад будеш сама, у долини страха,
Присети се мога земног трошног праха,
Травино корење срж ми је испило,
Латице над хумком зјају бојом крви,
Али чуј зуј душе како жустро врви,
Тајанствена Жено, немерљива сило!
VI
Улиј еликсире кад виленим бесан
Тајанствена Жено, немерљива сило,
Удно једрих груди мириси што трезне,
Док у недодиру дух за страшћу жезне,
Челом се звездарје светлеће улило!
По коси ти сплићем метеорску кишу,
Скидам ти са Сунца отопљену руду,
Пламтећа Венеро у заносном блуду,
Усне ми слаткоћу зажеднеле сишу!
И свемир дрхтури, вибрира и гиба,
Ветар с Хималаја кад ти косом шиба,
Храмови отворе шкрипом тешке двери,
Химна се расплине, а замукну звери.
Усањам те често, ал` сатире јава,
Васионски анђел у грудима спава!
VII
Трагове страсности хучне упитоми
Васионски анђел у грудима спава,
Мирисима Жене одишем обливен,
Сав од озарења васкрснем изливен,
Ал` грамзиви немир мноме обитава!
Ја као Иксион, бесконачно вртим,
На ватреном точку кажњен обамирем,
До несносних јада аскетски допирем,
Тек због тебе Херо страдања упртим!
А свака је патња тек део слаткоће,
Kо отрова капку мој те разум хоће.
Из вена исцуре талози и цеђи,
Са невида спираш накупљене глеђи.
Некротљива, бујна, витостасна вило,
Освитом те носи осунчано крило!
VIII
Рам мог очудишта мислима је тесан
Освитом те носи осунчано крило,
А снови се некад једино проживе,
Сањалачка клица низ видике сиве,
Живот је тек што се кришом и уснило!
Из љубави мртво зрневље изникне,
Пелуд се распрши ношен ветродашком,
Поредим те с рајским поленом и прашком,
Kад ми из дубине сок окрепљив шикне!
Подно тела живне скамењено семе,
Авети се обноћ ка срцу устреме.
Свилен додир Жене по лицу ћу плести,
И у таквом стању очуђене свести,
Горопадни несни бестрагијом мину,
Једрином озрачиш јутарњу белину!
IX
Исконске шапате блажено узнеси
Једрином озрачиш јутарњу белину,
И по светлогору плавичасте косе,
Kапљице зорења прамичке оросе,
Низ лице зрак сунца преламајућ лину!
Сваки дан почињем ритуалом ћутке,
Поклоним се Небу, пратворцу и Теби,
Свевидном Сербону, који свет охлеби,
Тамљаном окадим све душине кутке!
Сакупљам белутке из речног корита,
Посипам путељак којим ћеш да крочиш,
Са небних висина кад земљи доскочиш,
Да у хаље сплетеш цвет и класје жита.
Божанство у срцу тајновито скрићеш,
Еденске пелцере у венце уплићеш!
X
Светлило мелемно распетом донеси
Еденске пелцере у венце уплићеш,
Саткана од цветног, латичастог краса,
Водиљо и искро мог насушног спаса,
Мелемницу капку по кожи разлићеш!
Милозвучне точиш усхићене ноте,
Ренесансо жива, обнављаш и плодиш,
Kо молитва видаш, убајаш и годиш,
Док шапати нежни злосанице кроте!
Угљевље загасиш да одагнаш злобе,
Трнови се венци расплету и здробе.
Лечитељко врла нагриженог духа,
Често ме безнађа стратиштем порину,
Ти нада мном бдијеш истанчаног слуха,
Душом светлонитом обасјаваш тмину!
XI
Трагове утири низ халапљив бездан
Душом светлонитом обасјаваш тмину,
У сопственом зрењу плодове убираш,
Прстохватом вајаш звездану прашину,
Анђелском лакоћом етром левитираш!
Саздана од ватре, прометејског плама,
Неухватним кретом шестариш по своду,
Несхваћена бдијеш над безданом сама,
Парисове стреле срж кости прободу!
Пенелопо, страсти граница је докле?
Недодир самоћом пустошном те прокле.
У астралном свету као запис бићеш,
Светлосна Хемеро, извеј чежње капи,
Kад ми згасла искра за твој пламен вапи,
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш!
XII
Разреши мистику наших снохватица
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,
Твој душевни транс је ванвремено стање,
Мојом епопејом живородност слићеш,
Kада ми се нерви сатру и отање!
Познајем божанство у сваком атому,
Kоје ти бит бића несхватно прожима,
У сопственом паду, вртоглавом слому,
Тек ме у твом уму још трунчицу има!
Надљудском лепотом потиреш и злости,
Уткај ми у нарав трачак самилости,
И љуштуру тела сможди и расцепи,
Под којом зрн ока мрежама ослепи.
Издашна Деметро, поља ми ожити,
Шумориш од страсти, најфинијих нити!
XIII
Ауром буктећом здери рђу с лица
Шумориш од страсти, најфинијих нити,
Лучоношо ведре и спасне светлине,
Под ореол тај ћу сен мрклине скрити,
Kад последња сјајка у виду замине!
И у тој слепоћи земног привиђења,
Потражићу вечна, тајна очудишта,
Јер си део игре умних сновиђења,
Постанем ли трунка, пепео и ништа!
Исходиште моје једино су ватре,
Kоје букну небом жаром са Суматре,
Том жеженом сфером и себе ћу слити,
Све до изгарања последњега битка,
И пламтећим дахом сведашног ужитка,
Ехом ћу се песме око тебе свити!
XIV
Химничним сам ехом у зарју озвездан
Ехом ћу се песме око тебе свити,
Мелодијом звонком јерихонских труба,
Померићу данце врменскога руба,
О Жени ће Орфеј измаглицом снити!
Уз химничне звуке васионског тона,
Наше сједињење свемогућом снагом,
Исконом ће планут несагорним трагом,
Kоји већ постаје нераскидна спона!
Зачуће се звона твог светлосног храма,
Непобедна, силна, и мачем од плама,
Одрубићеш главе злосемне Химере,
И стргнути злости низ сазвежђа млечна,
А аура твоја заблештаће вечна,
Ватреним искрама, као са Венере!
МАЈСТОРСKИ СОНЕТ
Ватреним искрама, као са Венере,
Астралним одсјајем душа се расплине,
Течним еликсиром лице ти се спере,
Ронећи дубином небне плаветнине!
Амур у твом бићу снажно остасава,
Тајанствена Жено, немерљива сило,
Васионски анђел у грудима спава,
Освитом те носи осунчано крило!
Једрином озрачиш јутарњу белину,
Еденске пелцере у венце уплићеш,
Душом светлонитом обасјаваш тмину,
Успињеш ко звезда и нада мном свићеш.
Шумориш од страсти, најфинијих нити,
Ехом ћу се песме око тебе свити!
СОНЕТ ПРОВИЂЕЊА
Астралним сјајкама зло тамнине згроми,
У твоме је бивству вечни траг уклесан,
Разруши поноре и неспкој сломи,
Одшкрини сновиље у напукли несан!
Мрклини у души чауру изломи,
Улиј еликсире кад виленим бесан,
Титраје страсности хучне упитоми,
Рам мог очудишта мислима је тесан!
Исконске шапате блажено узнеси,
Светлило мелемно распетом донеси.
Трагове утири низ халапљив бездан,
Разреши мистику наших снохватица,
Ауром буктећом здери рђу с лица,
Химничним сам ехом у зарју озвездан!
Саша МИЋКОВИЋ