ОДА ЖЕНИ
Хоћу да се дивим честитости твојој,
Знајући да лепост памет ми упреда.
Ко на Афродиту мора да се гледа
И рађање звезде у вечери мојој!
Силна одвајкада, узвишена, једра...
Некад се занесем па све задрхтури.
Ветар твога даха планине растури,
Будан често усним облине и бедра!
Мудроумно ћутиш собом опседнута,
А лаванда-кожом жеља моја плута.
Знам да си одважна бурна слободарка,
Барем на тренутак с висине се пусти
И разгрни овај мрак у срцу густи –
Да ме свог озари твоја светлост јарка!
ЧЕЖЊА
Бескрајима лутам не бих ли те срео,
Озарену светлом и мирисним дашком
И ткам те од жеља, вајам злато-прашком,
У себе сам твоје немире упрео!...
Разоткривам жеље које желиш скрити,
Да с неким поделиш можда хоћеш чежњу.
На дланове разлиј ту душицу нежну,
У трену ће ватра страсно нас облити!
Ипак само ћути – паучина хвата,
Све чега се ових тмурних дана такнем
И како од себе таквог да умакнем,
Када ми се живот ко једро ломата?
Забораву са мном хајде се придружи –
Чежњо барем лицем још нам дуго кружи!
УЗИМАШ ИЛ ДАЈЕШ
Ако желиш нешто да подариш мени,
Нека буде Љубав – искра усред зоре.
Одшкрини у ноћи душевне прозоре,
Океанским хуком чежњив живот пени!
Пожелиш ли да ми узмеш патњу с коре,
Јер су често дани тугом преливени...
Постајемо крхки смртници на сцени,
Отворићеш двери кроз небне просторе!
Само ме упитај, шифре ћу ти дати,
Од астралног Света псалмопеви брује...
Немерна је Љубав, кап гордости трује,
Ил` ће нас Бог чути, ил` заборав здрати.
Oдлучи се драга, шта узимаш – дајеш?
Сама збираш таму, са мном сјајем трајеш!
СТРАСТ
Једном када смрвим непрегаз даљине,
Припиј се уз мене – кроз душу утони.
Лавинском силином додире одрони,
Да крв завибрира вулканске топлине!
Стапаш ми се с дланом, пожуда се слива,
У ватру те поглед жарницом опточи.
Еросова сјајка чим ти у ноћ крочи,
С усана телеса врео слап облива!
Протичеш ми жустро низ аорту млазом,
Трептајем очију лед срца разориш
И тонемо скупа страсним незајазом;
Не сећаш се ничег, пред зору говориш.
Зажеднелој души ко капљица канеш,
Разлијеш по телу и међ` звезде станеш!
СОНЕТ О СРЕЋИ
Повешћу те кришом у пределе скрите,
Од погледа људских пакости и злобе.
Обрисаћу сузе твојим лицем слите
И стргнути с груди непребол тескобе!
Бићеш сва у белом несагледном сјају,
Узавреле крви, срећо-певног срца
И знаћу по твоме дубном уздисају,
Да телесну кору Жена надом скрца!
Слушаћу те како струном душе свираш
И свемирске искре образима збираш.
Тада ће и туга тек постати мрва –
Бићеш ванвремена и кристално чиста.
Топлозрачје драга сред ока заблиста,
Надвечни си одраз и красота прва!
Париз, 19.02.2015.
У возу ка Meudon Val Fleury
ЖАР У ОЧИМА
Јутро светлуцаво зацакли кроз пруће,
Ужарени свемир светиљке загаси.
Из бездана Сунце васкрсава вруће
И душа што цепти химном се огласи,
А Ти покрај мене топле коже снена,
Сањариш даљине, васионске путе.
Додири те меки разнеже ко пена,
Па се молиш кришом за вечне минуте!
У трен пробуђена новом дану хрлиш,
За собом остављаш мирис љубичица,
Док ти шушти љубав с красотнога лица,
Кажеш како моју сенку бледу грлиш.
Ћутећи осматрам – шта се лепше створи
Од лепоте жене, кад очима гори?
ЈЕСЕН У ПАРИЗУ
Ноћас полагано Париз хвата влага…
Сваку пору земље кишни пљус натапа.
Мрклина закапље из небеског слапа,
Вејући за собом прах звезданог трага!
Као да хук Туге сјај живота спере,
Згрушаног у бескрај болног утрнућа.
Тек ми душом ниче снопље трно-прућа,
Које иглом живац очињим дном стере!
Јесен зри док душу свијам у сан тихо,
Снатрим Жену којој дах топли зањихо.
Напољу ковитла трнојезна зима –
И понегде ветар вијућ Париз црта,
А мисао моја одвећ трошно-крта,
Плута тихо чежњом која сан прожима!
Париз, 05.10.2014.
ЖЕНА
Шта је Бог могао драже изаткати
Од Жене и њеног светларећег ока?
У њему скривена свемудрост дубока,
А зеницом благост као лептир сјати!
Саздана изнутра венчићима тајни,
Пркосна и чила свет сузом освежи.
Издашна и плодна вити врат јој нежи
Дах љубави топли миришљаво-бајни!
Без красотног бића и свемир би био
Запепељен чамом, јер се зли дажд слио.
У Жени се сласност, ужитак упреда,
Желатин закапље и са усне цури,
А она белином недара се преда
Љубави и страсти, животу и бури!
ИСКОНСКА ЛЕПОТА
Недохватна тајно, висости небеска,
Ти затапаш душу најфинијим пићем.
Упија те жена као фарбу фреска,
Из космоса канеш врхунским ужићем!
Дражесна Лепото, сило витостасна,
Девојачком кожом раскошно се пропнеш.
Пландујеш у сржи крхка, милогласна,
Ћућориш у срцу – па у очи попнеш!
Студене загрејеш, кроћене уздижеш,
Битишеш у телу сред крвнога слапа.
Звездани прах лицем ђинђувама нижеш,
Бритки вид пред тобом милином растапа.
Уз твоје напитке разбукте пијанства,
Заљубљене кличу клице човечанства!
СОНЕТ УЗВИШЕНОЈ
Никада ми нећеш бити Мона Лиза,
Јер осмех ти више тајних дражи скрива.
Она је тек слика, Ти врцава, жива
И духом вијориш – њу рђа нагриза!
Химну мистик-речи у сонету нижем,
У ком вечно трајеш свету невидљива.
Нек` ти биће мирно у рими почива –
Тако могу да те кроз вечност уздижем!
Лебдиш крилом тајне, још си загонетка,
Коју разоткривам док се клањам зори.
Осликани видим лик у аурори –
А лепота вуче нити с прапочетка.
Гласови из уста твојих – милозвучје,
Прими ме кад клонем рушан у наручје!
СОНЕТ О ЊОЈ
Илузија ниси – ни кула од песка,
Коју вода жустра вртлогом разнесе.
Теби ко олтару љубав се принесе,
Сениш плаветнило сафировог блеска!
Твојом кожом нећу бисерје да качим,
Пред блистањем лица и Небо је сиво.
Срце моје живне – било је неживо...
Очима ти пливам и сузама зрачим!
Чије ли си лозе, са сазвежђа стижеш?
Прхнеш душом срне – небо се заљуља.
Утулим ли мисли – буди ми жаруља,
Таман ме са мером кротиш и подижеш.
Магнетном силином слепиш ме за усне
И биће се моје у твом духу згусне!
ЉУБАВНИ ПЕСМОПОЈ
Сном одмори очи уморне и сане,
А ја ћу ти бити срцу златоносац
И љубави вреле ужежене просац,
Нека ти по лицу шапат мој застане!
Кад уцакле зоре бистре, мирне, ране,
Твоје коже жељан јесам сладокусац.
Мирисан ти пружам и мекан убрусац,
Образе изгланцај топле, разбуктане!
Синеш сјајно попут цирконскога броша,
Суптилне лепоте буди гласоноша...
Посребрени лик ти крај мене беласа,
Обнажена душо мирујеш, тихујеш,
Надљудском лепотом у мени стихујеш,
Умилна и кротка вило танкостаса!
ИСПИЋУ ТИ РОСУ
Тела истим шумом трепте узбуђена,
Покретима жустрим целог ме отопи,
Па страст упиј која капље пробуђена
И грудима жарним ко пламом поклопи!
Ако ли осетиш да ври све у теби,
Тек уздахом тихим одај своју тајну.
Да утолим жеђи несносне у себи,
Испићу ти росу са образа сјајну!
Њиши се крај мене у очи удуби,
Мирисе осети сласт је разливена
И бедрима јако уз тело приљуби,
А светлуцај ноћу слашћу умивена.
Уздрхталим дахом целог ме обаспи,
Миром анђеоским кад хук мине заспи!
НАБОЈ СЛАСТИ
Ноћ небом вришти Она узвишена,
Жаром обаспе усана пуноћу –
Тело јој распе капима слаткоћу
И росна клизне по мени ко пена!
Раскошно лепа и свиломек руку,
По леђима јој капље месечина –
Њише нада мном ко морска пучина,
А ја јој нижем сто шкољки о струку!
Грудима оштро по мени лелуја...
Топлим стомаком жустру игру води.
Утробом набој сласти ослободи
И моје биће у њој се разбуја.
Врхунац, јека – боковима годи,
Распалила нас сладокрвна струја!
Хоћу да се дивим честитости твојој,
Знајући да лепост памет ми упреда.
Ко на Афродиту мора да се гледа
И рађање звезде у вечери мојој!
Силна одвајкада, узвишена, једра...
Некад се занесем па све задрхтури.
Ветар твога даха планине растури,
Будан често усним облине и бедра!
Мудроумно ћутиш собом опседнута,
А лаванда-кожом жеља моја плута.
Знам да си одважна бурна слободарка,
Барем на тренутак с висине се пусти
И разгрни овај мрак у срцу густи –
Да ме свог озари твоја светлост јарка!
ЧЕЖЊА
Бескрајима лутам не бих ли те срео,
Озарену светлом и мирисним дашком
И ткам те од жеља, вајам злато-прашком,
У себе сам твоје немире упрео!...
Разоткривам жеље које желиш скрити,
Да с неким поделиш можда хоћеш чежњу.
На дланове разлиј ту душицу нежну,
У трену ће ватра страсно нас облити!
Ипак само ћути – паучина хвата,
Све чега се ових тмурних дана такнем
И како од себе таквог да умакнем,
Када ми се живот ко једро ломата?
Забораву са мном хајде се придружи –
Чежњо барем лицем још нам дуго кружи!
УЗИМАШ ИЛ ДАЈЕШ
Ако желиш нешто да подариш мени,
Нека буде Љубав – искра усред зоре.
Одшкрини у ноћи душевне прозоре,
Океанским хуком чежњив живот пени!
Пожелиш ли да ми узмеш патњу с коре,
Јер су често дани тугом преливени...
Постајемо крхки смртници на сцени,
Отворићеш двери кроз небне просторе!
Само ме упитај, шифре ћу ти дати,
Од астралног Света псалмопеви брује...
Немерна је Љубав, кап гордости трује,
Ил` ће нас Бог чути, ил` заборав здрати.
Oдлучи се драга, шта узимаш – дајеш?
Сама збираш таму, са мном сјајем трајеш!
СТРАСТ
Једном када смрвим непрегаз даљине,
Припиј се уз мене – кроз душу утони.
Лавинском силином додире одрони,
Да крв завибрира вулканске топлине!
Стапаш ми се с дланом, пожуда се слива,
У ватру те поглед жарницом опточи.
Еросова сјајка чим ти у ноћ крочи,
С усана телеса врео слап облива!
Протичеш ми жустро низ аорту млазом,
Трептајем очију лед срца разориш
И тонемо скупа страсним незајазом;
Не сећаш се ничег, пред зору говориш.
Зажеднелој души ко капљица канеш,
Разлијеш по телу и међ` звезде станеш!
СОНЕТ О СРЕЋИ
Повешћу те кришом у пределе скрите,
Од погледа људских пакости и злобе.
Обрисаћу сузе твојим лицем слите
И стргнути с груди непребол тескобе!
Бићеш сва у белом несагледном сјају,
Узавреле крви, срећо-певног срца
И знаћу по твоме дубном уздисају,
Да телесну кору Жена надом скрца!
Слушаћу те како струном душе свираш
И свемирске искре образима збираш.
Тада ће и туга тек постати мрва –
Бићеш ванвремена и кристално чиста.
Топлозрачје драга сред ока заблиста,
Надвечни си одраз и красота прва!
Париз, 19.02.2015.
У возу ка Meudon Val Fleury
ЖАР У ОЧИМА
Јутро светлуцаво зацакли кроз пруће,
Ужарени свемир светиљке загаси.
Из бездана Сунце васкрсава вруће
И душа што цепти химном се огласи,
А Ти покрај мене топле коже снена,
Сањариш даљине, васионске путе.
Додири те меки разнеже ко пена,
Па се молиш кришом за вечне минуте!
У трен пробуђена новом дану хрлиш,
За собом остављаш мирис љубичица,
Док ти шушти љубав с красотнога лица,
Кажеш како моју сенку бледу грлиш.
Ћутећи осматрам – шта се лепше створи
Од лепоте жене, кад очима гори?
ЈЕСЕН У ПАРИЗУ
Ноћас полагано Париз хвата влага…
Сваку пору земље кишни пљус натапа.
Мрклина закапље из небеског слапа,
Вејући за собом прах звезданог трага!
Као да хук Туге сјај живота спере,
Згрушаног у бескрај болног утрнућа.
Тек ми душом ниче снопље трно-прућа,
Које иглом живац очињим дном стере!
Јесен зри док душу свијам у сан тихо,
Снатрим Жену којој дах топли зањихо.
Напољу ковитла трнојезна зима –
И понегде ветар вијућ Париз црта,
А мисао моја одвећ трошно-крта,
Плута тихо чежњом која сан прожима!
Париз, 05.10.2014.
ЖЕНА
Шта је Бог могао драже изаткати
Од Жене и њеног светларећег ока?
У њему скривена свемудрост дубока,
А зеницом благост као лептир сјати!
Саздана изнутра венчићима тајни,
Пркосна и чила свет сузом освежи.
Издашна и плодна вити врат јој нежи
Дах љубави топли миришљаво-бајни!
Без красотног бића и свемир би био
Запепељен чамом, јер се зли дажд слио.
У Жени се сласност, ужитак упреда,
Желатин закапље и са усне цури,
А она белином недара се преда
Љубави и страсти, животу и бури!
ИСКОНСКА ЛЕПОТА
Недохватна тајно, висости небеска,
Ти затапаш душу најфинијим пићем.
Упија те жена као фарбу фреска,
Из космоса канеш врхунским ужићем!
Дражесна Лепото, сило витостасна,
Девојачком кожом раскошно се пропнеш.
Пландујеш у сржи крхка, милогласна,
Ћућориш у срцу – па у очи попнеш!
Студене загрејеш, кроћене уздижеш,
Битишеш у телу сред крвнога слапа.
Звездани прах лицем ђинђувама нижеш,
Бритки вид пред тобом милином растапа.
Уз твоје напитке разбукте пијанства,
Заљубљене кличу клице човечанства!
СОНЕТ УЗВИШЕНОЈ
Никада ми нећеш бити Мона Лиза,
Јер осмех ти више тајних дражи скрива.
Она је тек слика, Ти врцава, жива
И духом вијориш – њу рђа нагриза!
Химну мистик-речи у сонету нижем,
У ком вечно трајеш свету невидљива.
Нек` ти биће мирно у рими почива –
Тако могу да те кроз вечност уздижем!
Лебдиш крилом тајне, још си загонетка,
Коју разоткривам док се клањам зори.
Осликани видим лик у аурори –
А лепота вуче нити с прапочетка.
Гласови из уста твојих – милозвучје,
Прими ме кад клонем рушан у наручје!
СОНЕТ О ЊОЈ
Илузија ниси – ни кула од песка,
Коју вода жустра вртлогом разнесе.
Теби ко олтару љубав се принесе,
Сениш плаветнило сафировог блеска!
Твојом кожом нећу бисерје да качим,
Пред блистањем лица и Небо је сиво.
Срце моје живне – било је неживо...
Очима ти пливам и сузама зрачим!
Чије ли си лозе, са сазвежђа стижеш?
Прхнеш душом срне – небо се заљуља.
Утулим ли мисли – буди ми жаруља,
Таман ме са мером кротиш и подижеш.
Магнетном силином слепиш ме за усне
И биће се моје у твом духу згусне!
ЉУБАВНИ ПЕСМОПОЈ
Сном одмори очи уморне и сане,
А ја ћу ти бити срцу златоносац
И љубави вреле ужежене просац,
Нека ти по лицу шапат мој застане!
Кад уцакле зоре бистре, мирне, ране,
Твоје коже жељан јесам сладокусац.
Мирисан ти пружам и мекан убрусац,
Образе изгланцај топле, разбуктане!
Синеш сјајно попут цирконскога броша,
Суптилне лепоте буди гласоноша...
Посребрени лик ти крај мене беласа,
Обнажена душо мирујеш, тихујеш,
Надљудском лепотом у мени стихујеш,
Умилна и кротка вило танкостаса!
ИСПИЋУ ТИ РОСУ
Тела истим шумом трепте узбуђена,
Покретима жустрим целог ме отопи,
Па страст упиј која капље пробуђена
И грудима жарним ко пламом поклопи!
Ако ли осетиш да ври све у теби,
Тек уздахом тихим одај своју тајну.
Да утолим жеђи несносне у себи,
Испићу ти росу са образа сјајну!
Њиши се крај мене у очи удуби,
Мирисе осети сласт је разливена
И бедрима јако уз тело приљуби,
А светлуцај ноћу слашћу умивена.
Уздрхталим дахом целог ме обаспи,
Миром анђеоским кад хук мине заспи!
НАБОЈ СЛАСТИ
Ноћ небом вришти Она узвишена,
Жаром обаспе усана пуноћу –
Тело јој распе капима слаткоћу
И росна клизне по мени ко пена!
Раскошно лепа и свиломек руку,
По леђима јој капље месечина –
Њише нада мном ко морска пучина,
А ја јој нижем сто шкољки о струку!
Грудима оштро по мени лелуја...
Топлим стомаком жустру игру води.
Утробом набој сласти ослободи
И моје биће у њој се разбуја.
Врхунац, јека – боковима годи,
Распалила нас сладокрвна струја!
Саша МИЋКОВИЋ